Magazin broj 708 - Mastika emocija i fudbal

TAMO GDE SUNCE VEČNO SJA, TAMO GDE FUDBALSKI MEGDAN PODELIŠE MANČESTER I REAL

 

Mastika emocija i fudbal

 

 

 

 

 

 Iz Skoplja: Vladimir Šoškić

 

 

Makedonska prestonica je na trenutak bila centar sveta, a da to nije, kao što je čest slučaj na ovim prostorima, bilo zbog neke negativnosti. Planeta je bila smeštena u grad na Vardaru, jer su megdan u finalu Superkupa Evrope delili Mančester junajted i Real Madrid.

UEFA je maestralno organizovala događaj. Od prilaza stadionu, gde je bila otvorena jedna ulica, pa do najsitnijeg detalja. Kako nam poručiše redari, cela organizacija, protokol i sve, bilo je određeno od strane ljudi iz Niona.

Novinarima i foto-reporterima je ostalo samo da rade posao za koji su zaduženi, a navijačima da uživaju. Kad već spomenusmo one zbog kojih ova igra postoji - dan pred meč, pristalice Mančester junajeda okupirale su centar grada.

Od Španaca nije bilo ni traga ni glasa. „Glory, glory Manchester united” - odjekivalo je sa zvučnika skopskih kafića. Toliko puta ponovljeno, odavalo je utisak da iako niste fan kluba iz nekadašnje prestonice tekstilne industrije Engleske, posle izvesnog vremena krenete ulicom sa rukama ispruženim ispred sebe ponavjajući te reči kao da ste upravo izašli sa kakve hipnoze.

Cene u gradu bile su tek nešto veće nego obično, ali za jedno veliko točeno pivo nije bilo potrebno izdvojiti ništa više nego da ste, recimo, na Obilićevom vencu u Beogradu.

Odlazak na pres-konferenciju, gde smo pitali Majka Kerika kako se navikava na novog Nemanju, jer posle godina igranja sa Vidićem, sada mu društvo pravi novi Srbin istog imena (Matić). Upoznali smo se sa Žozeom Murinjom. Krajnje slučajno, da budemo iskreni.

Nestrpljenje i koji kilogram viška, naterali su nas da krenemo sa stadiona stepenicama, van ostalih kolega koji su čekali lift. Jedna pogrešna vrata i pravo ispred autobusa „crvenih đavola”, a tamo čuveni Portugalac.

- Možemo li da se slikamo, gospodine? - pitamo kao kakva šiparica koja u sobi drži slike Džastina Bibera.

- Što sa mnom? Ma ja sam vozač autobusa - odgovara Portugalac mrtav ozbiljan. 

Naravno, nije nam uskratio priliku da ovekovečimo viđanje.

Lokalci su, naravno, tražili svaki način da zarade pa je tako preko noći napravljeno hiljade kopija majica za finale, dvostrukih šalova (sa oba grba) i zastava. Noć pred meč, probudila je ono najgore u pojedinim Englezima. Čini se da su i oni odvojeni na one fine i one... One zbog kojih svaki navijač iz Srbije, Hrvatske, Crne Gore, BiH može da bude ponosan.

Jednom, ne starijem od 25 godina tako je palo na pamet da bi bilo tako „kul” urinirati nasred glavnog mosta. Njegov „kolega” je za to vreme odlučio da počasti veoma ljubazne skopske policajce povicima „pigs” (svinje). Iako se kroz zube jednog prilično nabildovanog pripadnika javnog reda moglo pročitati šta misli o dotičnom, komanda je bila da se suzdrži.

Za to vreme, onaj fini deo publike uživao je u lokalnim specijalitetima, a oni najhrabriji su posetili i lokalni splav-restoran gde su imali priliku da čuju i ovdašnju muziku.

Navijača Reala... Nigde... Tek poneki, koji sučajno zaluta u dresu Ronalda. Kasnije smo čuli da su oni noć proveli u delu Skoplja pretežno naseljenim albanskim stanovništvom.

UEFA je sledećeg dana organizovala brojne igre po gradu gde ste mogli da odigrate jedan na jedan sa profi fudbalerom, šutirate penal i slično, a nagrade su bile veoma skromne, poneki kačket, i za one najsrećnije majica. Tu već srećemo i veće, porodične, grupe navijača iz Madrida. Druže se sa Englezima, ali nam pažnju privlači fan klub Junajteda iz Bosne. Momci se sjajno zabavljaju, a neki i pokazuju Englezima da posle godina šljivovice pivo deluje više kao gazirani sok za njih. Ostrvljani sa divljenjem posmatraju momka koji kažu prazni 14. limenku nektara od ječma.

Na meč smo došli tri sata ranije, ali nam nije dosadno. Novinari iz svih krajeva sveta se druže. Tu su kolege iz zemalja koje učestvuju u finalu, ali i Rusije, Turske, Nemačke, Francuske, Norveške, Švedske, ali i Kolumbije, Jermenije, Azerbedjžana i Kine.

Pred sam meč, primećujemo da se lokalno stanovništvo više opredelilo za Real. Odjednom, na Filip II areni sve se beli.

Obračuni zastavama su počeli, od isticanja jedne albanske tokom snimanja tribine Reala (veći deo stadiona zviždao) do rata u novinarskoj loži. Malo korpulentnija koleginica iz Azerbejdžana je razvila ponos zemlje iz koje dolazi, a dvojica Jermena odmah uzvraćaju istom merom. Razvija se i albanska, ali i srpski dres je tu. Naravno, osim peckanja na drugarskoj osnovi, nema incidenata.

U miks-zoni (prostor za uzimanje izjava od igrača posle utakmica) upoznajemo momke iz Hrvatske. Mrze Zdravka Mamića i to ne kriju. Čude se, kao i uvek kada mi kažemo da je takav čovek potreban srpskom fudbalu, ali... Svakom, valjda, tuđa žena slađa.

Oni žele da pitaju Modrića oko suđenja Mamiću i naprasnog zaboravljanja pod zakletvom šta je rekao. Odlučujemo da ih napustimo, to je neki njihov rat u kojem samo Srbi ne fale. Pozdravljamo se sa Nemanjom Matićem nakon zvaničnog debija u evropskim mečevima za Mančester.

Verujemo da će i on, kao i Vidić, uskoro prirasti za srca fanovima sa Old Traforda. Mi odlazimo u skopsku noć, gde se družimo sa navijačima dva kluba i pričamo o fudbalu... O čemu bismo drugo?!

 

Mali Teksas

Skoplje u pojedinim momentima neodoljivo podseća na delove granice SAD sa Meksikom gde je španski prvi jezik. Postoje delovi grada u kojem se priča isključivo albanski i u kojem nas posavetovaše da nije pametno šetati uveče. Isto nam reče i lokalni Albanac za mesta gde se okupljaju navijači Vardara.

Doduše, on nam je preneo kako i postoje lokalci koji govore samo albanski i ne znaju makedonski ili srpski, pa da se ne naljutimo.  Nećemo, došli smo da se zabavimo, uradimo posao… Oni kojima je do svađe, neka to rade, fudbal spaja i uvek će to činiti.